DUNAV JE STAO

Levo je beo list.

Jer on piše samo

na desnoj strani sveske

i kaže:

Niko me više neće navući

da jedem ono što ne smem.

I stalno tako.

Dole je lišće.

Trag hemijske olovke podseća me

na ružičasti karmin šezdesetih.

Pogled s prozora na jesen.

Odjednom pun vode

Dunav je stao

Više se ne kreće

Svet veselih boja okružuje ga.

Ade su mnogo dalje nego ranije.

Zdravomarija, Alma Mahler Mater

zdravohrana i plodonosna!

Sve je to njegovo maslo (pod plavim plaštom)

Gyere, Alma!

SA SVETLUCAVIM ZRNCIMA NA PRSTIMA

Halo, da li

Moj sako

Sedi za stolom

I piše dnevnik

Dok kroz krošnju topole

Kapi trepere na lišću

Halo, halo

Da li je u džepu sakoa

Zgužvan papirić

Jedan telefonski broj

Dok njene haljine

Igraju rokenrol

Posle igre u pesku

Sa svetlucavim zrncima na prstima

Potpuno si u pravu

Sada je nemoguće leteti

Ali sa svetlucavim zrncima na prstima

Barem pisati, barem to

Jednom u deset godina

Odmah

Može li biti drugačije

Ako pet minuta provedeš

S tim položajem glave

U dosluhu sa rukom

Ponizno se umiljavajući papiru

Da li je to moj rukopis

To pismo, ta adresa

SUBMARINE

Ne volim reč

i plave vedute

Sluškinje ideja zasukanih rukava

Sviram gitaru

Jednu novu pesmu

Sablasno drveće odbacuje

svoje sablasne listiće

Znači ipak govor

Postidjen, stidljiv, škripav, mucav

Nečujan. Reči zasedaju ili

Srebrno struje

Leskaju se talasići

Svuda ima tih papirića

Paramparčadi, staklića

Praznih strana, konfeta

Krpica i končića, novčića

Mehurića...

Izvuci veš iz mašine

Prostri ga

Pokrij se pačvork-prekrivačem

PERSONA

Persona Persefonina i Ofelija

Zbunjuju me, reče u šiblju

Razlivenog Dunava

Na pesku Istarskog keja.

Povukao se svega nekoliko metara.

Posmatram zelenkasto utapanje

u plavom.

Lavež hvalisavca.

Iz vatre, u vodu, na vrh.

Drugom prilikom će se nadmetati

Lažovi

Lepa je na slici Rosetija

U pesmi Remboa

Ofelija se kupa u odelu

Nežno zelenkaste vrbe, nežna Ofelija

Persefona pretura po ormaru

Traži letnju garderobu

Kolekcija proleće – leto

Sve protkano likrom

Trči iz jedne sobe u drugu

Iz podruma na tavan

Navrat-nanos oblačeći se

Menja svoje ruho

Svoju ćud nimalo

Dovoljno je ćudljiva

Moli Veliku Gospu

Procesiju žena u crnom

Veliku dugu stonogu

U vrelini bezvazduha

Dopusti mi da obučem minić-krimić

Novu kolekciju

Novi žurnali

Zaboravi

U OKTOBRU

Kupaj se!

Šapnem joj probudjena.

Proteglim se i okrenem.

Zelenkasta mesečina prosijava srebrnu zavesu

sliva se na bebino lice pod kapicom.

Voda pršti. Kapljice kvase

batistanu pižamu. Žmirkam

da ne udje u oči. Kad

žmurim, vidim je jasno kako se kupa! Pod plaštom

vode. Rozete kapljica, arabeske mlazeva.

O vodice, žedna sam!

(S ledja naga i spreda kupa se

drugačije nego vodene nimfe.)

Pogladim kapicu bebe dok spava.

Da li voda pršti i po njenoj svilenoj puti?

Kroz vodenu zavesu

Jedan jedini put

Ronim u vatrometu.

Pod grmom

Zagrcnem se jedući voće.

Davim se u kolostrumu reči.

Dosta! Poezija me ne zanima više.

U raskoši

svetlucanja neonske kose, dlačica poleglih

duž zmijolikih ledja.

Kupaj me, Dijana, kupaj!

                             *

To simboliše

S jedne strane

Pomračenje sunca a sa druge

Pomračenje meseca

Ni jedna ni druga prirodna pojava

Ne smeju se gledati

Osim kroz nagaravljeno ogledalce

Ali gde ga naći

Ta unutrašnja netrpeljivost

Ta spoljašnja nesmotrenost

Ishitrenost, nedorečenost

Ćarlijanje flaute, zov frule

Zvončići, pev ptice

Hoćeš da pogledaš

Vidiš li nešto

Napipavam unutrašnje nabore

Duše. Zvazdano je.

Tu i tamo oblaci. Bez brige.

Vetar ih rasteruje

Moje ruke kao hirurgove

U levoj papir – meso

U desnoj olovka – plen

Sestro, draga sestro

                             *

Šta radiš? – Potkresujem ruže.

Grančice sa trnjem pažljivo

isecam makazama. Ruže su se rascvetale.

’’Gde je pupoljak?’’  Kroz sumrak

dopire nečiji šapat.

Veoma fine latice. Somotaste. Mirisne.

Pomirisati u prvoj godini života, oči

razrogačiti i zapamtiti. Pamćenje ruže.

Slast mirisa potire nijanse sivog.

Puzavice su se spustile. Penjačice zaspale.

Oko oronule kuće. Baš su lepe. Bajkolike.

Probudjene ptice prhnule su iz ružinog grma.

Oblačiti se samo u:

belo, svetložuto, žuto, lihtroze, roze, svetlocrveno

crveno, bordo, grimiz.

Bez ekstravagancije, protivrečnosti.

Sesti ispod ruže. Sub rosa sakriti se.

Pred kišu. Pred veče. Pred kuću.

Ili u šumi. Na putu u šumu. Pored staze.

Uzbrdo. Useci. Divlja loza i divlja ruža.

Zastati. Zapisati. Ne, ne beležiti.

Otkinuti jedan cvet. Zakačiti ga na haljinu.

Produžiti prema šumi.

Pojmi imena reči: malina, kupina, grm, ruža

pupoljak, latica. Trpkoslatke, tajanstvene su, zar ne?

Nemoj mirisati. Upozorava me obrijani. Naprotiv,

požudno mirisati. Oduzeti od boga miris,

omirisati, namirisati.

Vazduh – ne cvet – to je ružičnjak.

Lagano dodirujući jagodicom prsta, pomilovati,

pretvoriti se u kožu latice, najpre.

U tkivo, meso i krv ruže, potom.

Jutro i rosu, vetar i kišu doživeti, pa noć.

U sumrak biti srećan, ne ranije.

A kapljicu iz prsta isisati.

DRAGA M.

Ne pišem. Mrak je.

Divne roza čipkane.

On je divan. 7 i 15.

Folklorna greška. Krišom. Spazi.

Ne verujem. On? Marina?

U vozu! U sobičku! Na krilu!

Na uglu stola!

Uvek! Uzmi od mene usklik

prodorni sopran, prsten od srebra

putujemo...

Prvo visibabe, pa magnolije...

Čekajući da izraste

jedna od sporih magnolija

iz dve rašljaste grančice

da ga otkinem i pomirišem. Pod

cvastima u njihovoj senci

potkraj marta škrto proviruje vrt.

Sela je do mene. U vozu za.

Svadjale smo se oko mesta.

Imala je troje, a ja tek jedno.

– Izgubila sam dušu! – viče na mene.

– Kad sam prodala gramofon!

Već ispričano o cvastima

i senkama koje bacaju, ponavljam.

Uopšte, u martu, Bog još nije

stvorio list na grani, nego cvet.

Miris izašao iz drevnog drveta.

Pisala je, pisala, pisala poštujući

trojno jedinstvo antičko

olovke, hartije i vremena.

Voleti pisati, zar su to stihovi?

Pričale smo potom o Dragom Bogu i

Izgubljenoj Duši.

KUHINJSKI TRACTATUS

Pokipelo mleko, znoj probija košulju

Filharmonija mirisa u kuhinji

Žumance i belance pevaju

Celo u celom sve je

A pobrojati pojedinačno

Grlo peče od pesme

Dalje od rerne!

Krošnje su posekli

Stabla oborili

Tlo izravnali

Dvorište zatarabili

Poezija korača, puzi, trči

Preskače, rinta, znoji se greši

Ne spava, umorna je, razdražena

Utučena, žalosna, obespravljena, curi

Obeshrabrena, krvari, neuravnotežena, ubija se

Ozloglašena, zaludna, kuva, istinska, zaboravljena

zarobljena, drogirana, kao latinski mrtva

Neophodna, zastrašujuća, deplasirana

Elementarna, voda + vazduh + kafa + hrana + toplo

+ muškarac + žena + dete

Stihijna, razarajuća, potapajuća

Preplavljujuća, uznemirujuća, uspinjuća...

Odvratno, povraća mi se! Fuj! Živela poezija.

VILJUŠKE

Zveckaju

Pored tanjira levoruke

Viljuške o muzici serviranja

Za stolom u trpezariji porodica –

Na različitim jezicima brbljaju za ručkom

Uz pehare (kakvog pića!)

Prilično su ukočeni, ipak! Na

glavama im teške krune, a mačevi

paraju mozaike. Sve je Vizantija.

I kako jezik govori i kako glava

misli i kako srce želi.

Mogao je, ali

Jak u ljutnji, odustao je dok

nabadao je komadiće

Usredsredjen

Ništa nije znao o trozupcu

Ali o manirima? Etikecija

Bila je važnija od života i rata –

Ništa drugo do oblačiti se

Dočekivati one koji kleče, zaključio je.

(U kradji svadbenog escajga biti

Uhvaćen, ali dobiti Oproštaj

to je znamen)

Zar su viljuške krive što vilice

Od grimasa koče se? Zar

su stvarno od srebra i zlata

(i sebar se krišom smeje)

jer okrutni jesu

kad jedući

ispadaju zalogaji

(Jedi štapićima, videćeš

Oslabićeš)

OSMEH SV. DEJZI

Verovali ili ne

Mlade Amerke su najbolje devojke

Mali Ameri su najbolji dečaci

Američke bombone su najbolje bombone

U Americi uvek sija mesec

Pun mesec

Blue Moon

U belom muslinu sa svetlom vrpcom

Bledog lika, bez šešira

U ruci okreće dršku suncobrana

Candy, candy, candy

A u Evropi samo kocke šećera

Lice, nos, oči, bistar pogled pravo

Proviruje iza velike lepeze

Zubi, osmeh, prsti s prstenjem u krilu.

Američki bilans

Fatalne evropske ruine, hoteli i trava

Haljine iz Pariza!

Ali gde je društvo? Šta ću obući?

Lepa je, naravno. Ali, prosta! Voli larmu.

(A tek mati!)

Užasna devojka! Nekultivisana! Nevina!

Upropastiće se! Torokuša! Divljakuša!

Njegova tetka pati od glavobolje

I ne može da je primi. On nije pravi

A koji je? Učitelj muzike, stihoklepac.

Trećerazredni artist, mali advokat.

Vešte imitacije, da li ona to uopšte

Primećuje?

Mi živimo u Klaustro-Ugarskoj.

Sluge što šapuću i smejulje se treba obesiti.

Mesečina na Tvrdjavi. Mesečina u koloseumu.

Doživljaji Pepeljuge kojoj u ponoć

Odlazi poslednji autobus. Svejedno.

Dobiće malariju i umreće ovde.

Nikad se neće vratiti Tatici u Ameriku.

HOLOFERN

O hrabroj ženi je reč

Ali i o prepredenoj

O pravoj mački

S bodežom – olovkom – u ruci

Ti si neki kralj

Ja sam kao kraljica

Kralj, kraljica, smrt i kobasica

O, Holoferne

Upašćeš u zamku

Prozirnog pudera

Isturenih jagodica, blistavih očiju obmane

ά i Ω obrva

Poezije crvenih usana, mirisnih uvojaka

Mošus, smola, umbra i sandal.

Kap bergamotske narandže za koncentraciju

Srna da udje bez strepnje

Da kroči u šator sitnim koracima

U plesu asocijacija i aliteracija

Bešumnih plutanih sandala

Evo me

Nisam ga ubila

Samo sam mu glavu odsekla

Ali kasnije

I kravata mu je na vratu ostala

I kravata mu je na vratu ostala

SERVIS

Tu kao da je stvoreno za pisanje

Misliš, ali ja tu uopšte ne pišem.

Nije to po mojoj meri stvoreno.

I ne volim ono što je stvoreno.

Ne volim tu pišuću atmosferu:

Sto, knjige, olovke, sveske.

I ja tu boravim (tavorim)

ali volim da pišem krišom.

U školi, na času, krišom žvrljam

Kod kuće dok učim krišom.

Pišem krišom, u krevetu,

Na poslu, dok gledam TV, slušam radio.

Ne podnosim inspiraciju, volim pesnikinju

koja ne voli naslove

pevačicu koja vrišti.

Usput, padne mi nešto na pamet.

Kao loptica stoji u glavi, miruje,

Čim uzmem olovku u ruku

Krišom

Ta loptica počne da skakuće.

Reket levo, reket desno

nižu se redovi, servis, mreža,

volej – brek – smeč – aut.

Razbarušim kosu, zasučem rukave.

OVOG PUTA DOBRO SAM PROŠLA

Najpre jašem jednog konja. Sve je O.K.

Trčimo. Ponovo ga uzjašem. Jašem prema.

Zatim sam pešak.

U susret mi ide jahač na konju.

Jahač, konj.

U stvari, dolaze mi sa strane.

Hoću da pomilujem tog lepog konja.

Ima lepe oči, nervozu, njušku.

Pomilovaću mu profil. - Konj se uplaši,

razbesni. (Možda nije trebalo da to radim

sa strane, već pravo spreda.)

Propne se i prednjim nogama zamahne

na mene. Mogao bi me smrviti tim

kopitama. U strahu

preklinjem jahača da ga smiri,

zauzda. Konj je prelep, ali se razbesneo.

Ipak, jahač uspeva da ga primiri, ili

konj odjednom shvata da ništa nažao

nisam htela da učinim.

Da nisam htela da ga povredim.

Ovog puta dobro sam prošla.

BELINE

Sneg. Doći u neki drugi grad.

Stići na stanicu, pokupiti prtljag

Izaći iz voza i ući u taksi.

Sesti pozadi i uzbudjeno voziti se

do odredišta.

Ćuteći pogledom pratiti pokrete taksiste.

Zatim pogledati kroz prozor.

Probati razabrati kristale u pahuljama.

Posmatrati svetlucanje: ulice pod snegom

kuće, krovove, ljude. Njihov hod po ledu.

Oprezno mimoilaženje sa drugim kolima.

Lagano uploviti u rskrsnicu i zastati na

semaforu.

Priznajem da ne znam kuda sam krenula.

Jesam li nešto rekla kada sam ušla u taksi?

ZONA AMAZONA

Raskopčane bele košulje

nedužno razotkrivena bista i poprsje

gospodje Gale Dali,

vozi se gradskom strminom

na biciklu crvenog rama

okrećući pedale hitro

dok se žbice na točkovima

pletu poput paukove mreže.

Zujanje.

Zbogom, oprezna ružičasta mušice

videćemo se jednom, možda,

u paklu, u hodniku mračnom.

Nema ni pauka

ni zarobljenika.

Bela isprekidana linija

i savijutak nadesno

i telo povijeno unapred

u nedozvoljenom pravcu

jednosmerne kolotečine (ulice).

U tesnacu

Amazonka i Patrijarhat

popločan kaldrmom.

Sad će uspon:

Napregnuti mišići

izdržaće

istrajaće

izbezumljeno uleteti u krivinu.

Stopala podignutih sa pedala.

ZEMLJAK

       U levoj ruci crni kofer. U desnoj sklopljeni muški

kišobran. U sivom kaputu. Sa crnim polucilindrom na

glavi. Šetajući ulicom (u perspektivi R.M.) izgleda kao da

će reći: Dobar dan!

       On kaže: Dovidjenja! On pozdravlja: Zbogom! On reče: Do

vraga. I dalje korača ulicom. I u vazduhu se oslanja o

kišobran. I razmišlja o šansama koje mu donosi ovaj dan.

       On je. On je čovek koji bi ti mogao reći: Dobar dan! Ali!

S koferom putuje već milion godina. Prelazeći milje,

čvorove, kilometre. Prelazeći inče i centimetre. Udišući

vazduh pola metra iznad asfalta.

       Vazduh koji struji krošnjama drveća. On je iz mog

zavičaja.

NA RUBU (OUT) OFF

Žmirkam i gledam

netremice, to je uzbudljivo

U daljinu gledati daleko boraviti

posegnuti pogledom za brdima

nadzirati liniju horizonta

posmatranjem rub rubiti

opseg vidokruga proširiti

rukom daleko otišlom mahnuti

u sebe suze za daljinom

isplakati, pa u moru prema pučini

u koju uranja sunce zaplivati

osvrnuti se, zaviriti

nehotice obazreti se

ili kao ptice

što ne obaziru se, preleteti sve

to iznutra i spolja što te

muči pogledom prevaliti

i naći se na crti

zateći se sama u tački

što spaja prst i nebo

    list i nebo

    vrh psećeg repa i nebo

MILOST LETA

U sjaju solsticija

korak gubi na odlučnosti

ljuljuška se u jari

zaštićen milošću sunčevog totema

kao plod u krunici.

Životinjska lobanja belih obraza osmehuje se

nizom zrna kukuruza.

Brkovi i brada od kukuruzne svile.

Ovenčana klasjem i rogovljem.

Vlati trave sežu do neba

na horizontu stepe.

Dok bruji zen motora progorelog lonca

zaključujem

da sa zrenjem počinje pad,

ako ne sagori ranije.

Kao letos.

Kao davno u detinjstvu nesavladive stepenice.

S pogledom u ambis sa sprata

brzo se zamara sećanje.

Svet obasjava alfa Velikog psa.

USKRSNUĆE LJUSKE

Ipak je promrmljao sebi u bradu:

Menjam se

Videvši mesečevo jaje

Nad gradom, iznad stadiona

Kako se vrti i klati

Sudarajući se sa kumulusima

Ja sam veliki jin u meni.

Bojim se da se ne razbije ljuska.

Sutradan, nastavlja promenu.

Pretvoreno u crvekasti oval lica Indijanke.

Ako protrljam na dlanu

Lutkicu Bude od žada

Što mi se smeška budističkim osmehom

Uskrsnuće duša zeca - lekara

Pod krošnjom mesečevog bagrema.

Jaje nad gradom iz njegove korpe

ofarbaću u obraze začudjene skvo.

POSETNICA DR KROJCA

Nema još snega:

Tri psa spavaju

sklupčani na gomili lišća.

U prolazu dajem im imena:

Bingo, Toto i O'Hara.

Sija kasna jesen na njihovim ledjima.

Kad se probude

obići će kvart i opet

predahnuti na bulevaru.

Očekujući raskršće Brajtšid

sanjarim o.

Potera za dr Krojcom.

Tamo si otišao.

Ispod oblaka

cepelin nadleće Bizmarkštrase.

Ko pegla tog ispeglanog, limenog

u odelu što sija

na okrutnom aprilskom suncu?

pitam ‚‚u poverenju‚‚.

Mrtvi u odelima od listera

neka sviraju.

Blešteća crnina vinila.

Divlji labudovi.

Žak Brel - Mark Almond.

PRIJATELJICE

Kroz dvokrilna staklena vrata ulazeći

hladnoća struji koracima bosonoge.

Žmirkavo svetlo otkriva

kadicu za kupanje deteta

ili finih marama sa resama

džempera od vune i alpake.

Preobražaj u likvoru podsvesti.

Raskošan portal vodi u podrum.

Ključ žudnje iz brave

našao se u džepu ključara urbane idile.

U to vreme otkrivam igru sa pečatima.

Bez obzira na tvoju ljutnju

u vezi sa ovom epizodom

hodam po skelama

prateći nepoznatog

što drži šarenog ponija u naručju. Trenutno

nalazim se u nezavidnoj situaciji.

Ali, pas će mi pomoći.

Prašina snega kvasi joj uši.

Udaljava mirise i umnožava

tragove u lavirintu.

Cipele klize.

Iz opreznosti držim se za povodac.

Njuškom kotrlja grudve levo-desno.

Raduje se šetnji.

DOGSELF - SENKA PSOLIKA

Psolik gleda dole.

Kad ga pogledaš

ne smeje se.

Osim ako nisi njegov gospodar

da ga pogladiš.

Senka psolika

rastegljiva je.

Po tome on je kao

svako drugo biće.

Kad vičeš, ne razume te,

Gleda pticu na žici.

Oteće mu komadić

sa asfalta.

Ne igra se.

Osim u hrpi lišća.

U jesen.

Kad pojuri za svojim repom.

On je tvoj dog, dogself.

PUTOVANJE

Kad plovi sa svim i svačim

gospodar kapetan Noje

nalaže mu da njuškom

začepi rupu na trošnom čunu.

U čunu ceo svet

(koji je stvorio On)

ali od potopa čuva ga

jedan pseći nos.

LAŽNO PREDSTAVLJANJE

Otpijajući gutljaj kafe doznajem

da je Engleska puna šišmiša.

Njima godi život naopačke.

Čak i za mladunca

važno je da redovno pije vodu.

Ti ne bi bio zadovoljan uobičajenom

obrnutom perspektivom

pošto si dovršio eksperiment

namestio pragove.

‚‚In situ Faithfull John.‚‚

Šišmiš je nadahnuće za letača - džentlmena

sa muškim kišobranom.

U sumrak.

Ne približavaj se suncu.

Glasaj se bešumno.

Gledaj u nedogled.

Oslušni nečuveno.

Kako se približava sećanje

pominjem te ćuteći o.

Bez boje, ukusa, mirisa.

Najmanji titraj krila

fatalan je za delfina.

KOTRLJANJE MESEČINE

Rajner i Rajner

Lutkica od suvog groždja

Oljuštenog i iseckanog badema

i isto toliko pekmeza od kajsija.

U zemlji nepristupačnosti

Emili ne očekuje

Rajnera Rajnera

niti bilo koga drugog.

U vrtu u povrtnjaku

u džinovskom kupusištu

ja berem lale.

U stvari, počinjem da ih kidam

Da ih čupam, potom, zajedno sa lukovicama.

Crne i bele.

Kler opskur.

Šapuće da se sutra dolazi.

Čujem da je Rajner Rajner

rekao Avaj!

kad je pas pretrčao ulicu

a on ga pritom ni pomilovao nije.

Šta je to što čini tvoj dah smirenim, zahuktalim

bučnim, nečujnim, jedva čujnim?

Gde si?

Ja sam mehanička ruka

s prstima sedefastih noktiju.

Jagodice stiskaju vrh olovke čekajući odziv.

Moram imati lep rukopis.

Ishitrena iskrenost sputava nas.

Jasno je da smo stvar zbrzali.

Oni koji slušaju rok

neka se rasporede po Limbu.

A o muzičarima da i ne govorimo.

Neka se gone.

Na mesečini se kotrlja mesečina.

Obrušavanje.

Da li ćemo pobeči

i sami se pretvoriti u?

Voda zelenoplavo prekriva oblutke.

Voda šiklja iz stene i puni podnožje

jajastim kamenjem.

Obući se u zeleno.

Oblačim se.

Nalazim i plave cipelice,

kao da mi se u trenu učinilo

da krećem u Avanturu.

Staklene

mnogostrano brušene perle

na mom stolu.

Kanon, vrat, perle.

Kao perle

što skliznu gurajući jedna drugu

brže - brže

kad se pokida nit koja ih drži na okupu

kad se raspadne djerdan

u ruci ostane končić.

Prevarile smo te, kažu mi

i samo strpljenje i prisebnost

nanizaće ih ponovo

Redom koji zahteva Djerdan.

SNEŽNI PAPAGAJ

U tišinu krošnje

zimski ogolele lipe

sleteo je žarkih boja

na granu medju pahuljice

Da li je naslutio miris lipinog cveta

već u februaru?

Zbunio nas je taj papagaj

Dostojanstven medju snežnim pahuljama

Sveti duh? Učenjak?

Prostodušno srce?

Ni zvonce, ni zrna prosa

Ni zvižduk, ni otvoren prozor

Nisa ga mogli domamiti

Beskućnik je odleteo

Eh, da mu je sada u šumi jedna jedina grana

Kaže kineski pesnik

Za svog, navodno, učenog lepotana

Snežna gospo, spasi mi snežnog papagaja

Dočekao je da se otvore vrata

Iako nije bio pravi trenutak

STANZA

Danas celim putem dok sam se vraćala s posla

Prijatelji su mi slali dvojnike u susret

Mimoilazili smo se bez pozdrava

Bar da sam im klimnula glavom

Zamorno je prisećati se

U koju školu su išli

Gde sada žive

Brzo ćemo im se pridružiti

Ili smo već tamo

U ćorsokaku

Generacija X

Ili generacija XY

Po mirisu sudim da će zima još trajati

Opet će pasti sneg

Opet će mi stopala biti mokra

Ali neću se izlagati prevelikim naporima

Rastegnuću svoje vreme

Pahulje će padati

I mi ćemo prtiti sneg idući uzbrdo

O, ne, tako nećemo nikuda stići

Ponavljajući se

Verglaćemo pesmice na jezicima

Koje smo učili u detinjstvu

Ostale su pod snegovima

Ti vulkanski snegovi

Taj pepeo i led, vatra i sneg

Lava i lavina

Bljunuće iz nas jednog dana

Šiknuće i okameniti

Svet

Tako će možda postati stvarniji

Kad se preobrazi u skulpture

Sliveno, stvrdnuto

Istopljeno, stegnuto

SAN LENJOG POPODNEVA

Sedef salive na jastuku od crvene svile

Budjenje iz stomaka.

Ritnuo se morski konjić (25cm). Probudio me.

Pomislih: da okrečimo sobu u belo

Sa čarobnom lampom da pravimo

Kleov kaleidoskop na plafonu:

Napuljske ribice, fragmenti vitraža

I druge svetlosne varke

Obmanjuju me u letnje popodne zatočenu

Senecio

Ljutiti nagovarao me je

Molim, ne listajte knjige

(Ili ću se baviti detaljima

Ili bitima)

                                  *

Hoću li prestati da stvaram predele

Te neprilike koje se bezglavo

Kotrljaju kao kamenje

Gledano kroz bistru vodu

Hitro će proviriti, ući

Lik koji neću zvati

Kako ću se obući?

Kako očešljati?

Moram se još hiljadu puta presvući.

Da li ću se prepoznati?

Staću pored prozora

I gledati lenjo i pažljivo

Motreći kao mačka

Te preobražaje na raskrsnici.

Budi bez brige, mahnuću ti

Da li ćeš proći?

Otvoriću prozor i kinuti jako

Zagolicana, trgnuta

Uplašiću čoveka na biciklu

Pogledaću levo i desno

I opet zatvoriti prozor.

Prozor. Ne, nego svesku.

SPRAM NARANDŽASTOG ZIDA/DIZA

Može li ni iz čega?

Šta je nešto?

Dopola spuštene roletne

zakriljuju me (od mene).

Zakopčan skroz u zeleno portre

sa zavojem iz kojeg izviruje kosa

puši lulu. Iza je važno

narandžasto i crveno. To divlje

posmatram pred spavanje.

Važne stvari sa spiska

pijaca bolnica sutra ništa

Šta ništa? Može sve.

Najpre to izgleda nemoguće.

Na prvi pogled ništa se i ne dogadja

i nikako da krene.

Bar neki pomeraj. Čisto ništa. Baš ništa!

Ništa. Šta ništa? Ništa, definitivno.

Uzaluuuuuuuuud čekanje, očekivanje

iščekivanje, nadanje... još ništa...

ali I

neprimetno usledi naznaka

u kojoj pomisao

preobraća ništa u sve

ali II

to božansko zadovoljstvo

stvaranja

ne traje ni koliko dah/izdah i već

nestane

Od svega to mi najviše nedostaje.